Едукативни кутак, Културни живот Ваљева, Национална историја музике

Живорад Грбић – живот и дело

Живорад Грбић је рођен 19. септембра (по старом календару 6.) 1892. године од оца Стојана и мајке Милице (рођене Ковачевић). Стојан Грбић био је каменорезац, а Милица је била домаћица. Грбићи су пореклом Личани, а у Ваљево су се доселили у другој половини деветнаестог века. Породица је имала осморо деце – четири дечака и четири девојчице, нажалост, девојчице су умирале једна за другом, а у животу су остали Тодор, Василије, Сава и Живорад – који је као најмлађе дете добио ово име да би остао у животу.[2] Историчар Дејан Поповић указује да су Грбићи становали у Таковској улици 3 – на периферији старог Ваљева, а према причама Живорада Грбића – после очеве смрти живели су у великој беди и оскудици сваке врстe.

Поповић пише да је Грбић био изузетан, „са одличном меморијом, веселе природе и негде у животном добу од десетак година први пут се упознао са виолином. Ко му је био први учитељ инструмента, остало је непознато“.[4]

Године 1903. као одличан ђак уписао се на Богословију Светог Саве у Београду. Наставници црквеног и хорског певања били су му Стеван Стојановић Мокрањац и млади виолиниста Јован Зорко. Према правилнику школе, сваком другом ученику дата је виолина на коришћење, али је Грбић није добио. Грбићева кћерка Зорана Грбић Хорват, у интервјуу са Поповићем, навела је да је њен отац после часова, а понекад и ноћу одлазио на таван изнад интерната и вежбао инструмент. У испитном року је пријавио полагање предмета виолина и на изненађење професора положио.[5] Може се закључити да је Грбићева истрајност у вежбању, без обзира на околности, показатељ његове огромне љубави према музици, која се касније рефлектовала на успешан педагошки рад.

Након завршетка Богословије, у периоду 1912–1914 радио је као практикант архивар у Ваљевском Окружно начелству, а 1914. године се запослио у Гимназији у Ваљеву, где је био хонорарни наставник музике и певања.[6] Мобилисан је 1914. године у току Првог светског рата и био је војник у Дринској болничкој чети. При повлачењу српске војске 1915. године, болестан и слаб пао је у заробљеништво у Косовској Митровици. Према причама његове деце –  у заробљеништву је остао три године, а од сигурне смрти спасла га је коцка шећера коју је од некога добио.[7]

Након Првог светског рата Грбић је поново радио у Гимназији, а затим је добио стипендију од Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, напустио родни град и отишао у Праг. У то време, Праг је био један од центара европске музичке сцене, а Грбић је уписао студије виолине на Прашком конзерваторијуму. Јосип Славенски је такође студирао у то време. Грбић је имао велико задовољство да упозна композиторе и извођаче Кубелика (Jan Kubelik), Коцијана (Jaroslav Kocian) и Ондричека (František Ondriček).[8] Виолину је студирао код професора Јиндриха Фелда (Jindrich Feld), познатог као строгог педагога, а поред тога је учио хармонију, контрапункт и друге теоријске предмете. Још као студент истицао се техником свирања. Студије је завршио са високим оценама, а једну годину (1923-24) провео је студирајући упоредо и на одсеку композиције. Школовање је започео 1919, а завршио 1926. године, вративши се у Србију.[9]

Након завршетка школовања, у Ваљеву започиње свој педагошки рад као професор музике. У Ваљевској гимназији учио је бројне генерације у периоду од 1926. до 1935. године, а кратко време је био наставник на Богословији у Сремским Карловцима. У Београд се преселио 1935. године и почео да ради као наставник музике у Учитељској школи, а две године касније прелази у Средњу музичку школу при Музичкој академији.  Године 1945. постао је ванредни професор за виолину на Музичкој академији, на којој ради до смрти 1954. године. У том периоду изабран је и за сталног члана Музиколошког института.[10]

Двадесетих и тридесетих година прошлог века Грбић је био професор „слободних вештина“ и те године су веома плодне. Он је у то време веома активан са гимназијским мешовитим хором и оркестор на светосавским и видовданским приредбама. Најзначајније је што хор и оркестар Ваљевске гимназије под Грбићевим руководством постиже велике успехе – на концертима у Ваљеву и другим градовима Србије. Маја месеца 1929. године одржан је концерт на Коларчевом универзитету, а ђачки мешовити хор сачињен од најбољих ваљевских гимназијалаца извео је Милојевићеву Звезду и Мокрањчеву Осму руковет. Милоје Милојевић је том приликом у дневном листу Политика написао чланак пун похвала за рад Живорада Грбића – што је свакако утицало да се ваљевски виолиниста неколико година касније досели у Београд.[11]

Осим редовног рада у гимназији, Грбић је био хоровођа певачког друштва Занатлија од његовог формирања 1929. године. Ово друштво је гостовало у многим варошима и варошицама, према наводима Поповића, а све је крунисано гостовањем у Београду 1933. године.[12] Коста Манојловић је са пуно похвала писао да Занатлија спада у ред најбољих хорова из провинције.[13]

к

Живорад Грбић је 1930. године одликован Орденом Светог Саве V реда, по Указу Његовог Величанства краља Александра I, а на предлог министра просвете Боже Максимовића. Према казивању Бранислава Ломе – ученика Живорада Грбића – Грбић је „привукао велики број родитеља, који су под његовом сугестијом куповали за своју децу инструменте“[14], а Грбић се бавио и држањем приватних часова. У годинама непосредно после Првог светског рата војни музичари (виолинисти) и музички образовне руске емигранткиње (за клавир) давали су приватне часове, али без великих резултат јер класична музика није имала довољно својих поклоника. Тек доласком Живорада Грбића, који је и родом Ваљевац, у граду се осетио жив интерес за учење виолине и клавира. Он је „умео да анимира своје ученике и да их подстакне на упоран рад“, јер музичка уметност је један од уметности која је најтеже стицала популарност код образованих људи из превасходно имућних породица. Грбић је одлично свирао клавир – што му је помогло у будућем педагошком раду.[15]

У Београду је у Учитељској школи предавао певање и свирање, руководио је ђачким хором, а хонорарно је више година предавао у музичкој школи Станковић.

Током Другог светског рата повремено је свирао на концертима које је преносио Радио Београд. Децембра месеца 1942. године потписао је изјаву у којој је изразио лојалност Влади народног спаса и, колико је познато, ова изјава није му правила никакве сметње у даљем раду по консолидовању нове власти 1944-45 године.

Једно време био је управник дома за ратну сирочад Саша и Тамара, где се бавио виолинском педагогијом, музички образовао ученике, а „многе од њих увео у лепоту и израшајност класике“.[16] Многи ученици из те установе су постали значајни музичари, а један од њих је виолиниста Трипо Симонути.

Осим педагошког рада, Живорад Грбић се бавио и проблематиком инструктивне литературе за виолину и објавио одређена издања из те области: Скале за виолину (у сарадњи са професором Лазаром Марјановићем), Техника гудала и Школа за виолину О. Шевчика, Етиде Волфарта и Кeјсера, као и збирку виолинских композиција југословенских аутора Златне степенице у три тома. Посвећеност педагошком раду и љубав према музици и виолине увиђа се на основу овог сегмента Грбићеве делатности.

Написао је неколико комада за виолину и клавир, стога се доказао и као композитор. Објављена дела су Интродукција и Рондо, Коло и Невестина песма. Дела Живорада Грбића и данас се повремено изводе.

Умро је 8. фебуара 1954. године у Београду. Смрт га је затекла на дужности продекана Музичке академије. Душан Плавша је поводом Грбићеве смрти написао: „отргнут је из наше средине један заслужан музички радник, познати српски виолински педагог Живорад Грбић, професор Музичке Академије у Београду“.[17] Плавша истиче да је Грбић био „један од оних скромних музичких педагога који нит своје културне делатности скоро анонимно, ненаметљиво, откивају у пређу културног живота једне нације и једне средине“.[18] Запажајући да је највећи део свог живота Грбић провео у раду на музичком васпитању нових виолинских кадрова и у раду на подизању „нашег младог музичког школства“, Плавша је констатовао да је Живорад Грбић остао у сећању својих ученика и колега као савестан градитељ наше музичке културе.[19]

У свом тексту Плавша спомиње и Ваљево, дефинишући га као „варошицу у којој је одувек постојало изузетно поштовање према музици и разумевање за тежње и напоре музичара“. Душан Плавша пише: „Веома је важно нагласити да је Живорад Грбић увек, за разлику од многих музичких педагога, највећу подршку посвећивао музичком васпитању најмлађег музичког нараштаја. Остајући доследан освештаном правилу музичке педагогије да правилан и постепен развој једног уметника непосредно зависи од темеља које је он стекао у најранијој младости, Живорад Грбић је много труда уложио да осветли нека најбитнија питања у вези са музичким васпитањем деце и омладине“:[20]

Историчар Мирослав Перишић истиче да се „научна историографија, последњих година све више (…) помера ка изучавању културе, свакодневног живота, ка испитивању цивилизацијског хода српског народа, ка критичком самосагледавању (…). Писање књига о школама значајно је, пре свега као писање књига о институцијама. Сагледавање њиховог не лако мерљивог учинка и укупног утицаја на друштвену стварност битно је за употпуњавање знања о српском друштву у последња два века“.[21] Перишић пише да је оснивање Ваљевске гимназије 1870. године значило „постављање темеља будућности града који се од тада до данас уз гимназију брже модернизовао и растао, наслањајући се на њу, савијајући се око ње, сустижући је, али никада не успевајући да је надрасте. Без гимназије Ваљево би остало далеко у сенци многих других места“.[22] Управо у гимназији су стицана прва музичка знања, а један од професора био је Живорад Грбић чије име ваљевска музичка школа носи од шездесетих година претходног века. Соња Маринковић наводи да се „у делатности певачких друштава музичко образовање чланова наметало (…) као витално за рад ансамбла и отуда ће управо она постати језгра формирања првих облика организованог педагошког рада“[23], а Грбић је имао и значајну улогу и у ваљевским певачким друштвима.[24]

 

(Текст представља треће поглавље мог мастер рада. Сва ауторска права су задржана.)

 

 

 

[1] Дејан В. Поповић, Музичка школа „Живорад Грбић“ Ваљево (1954–1967), дипломски рад, Београд, Филозофски факултет Универзитета у Београду, 2001, рукопис

[2] Дејан В. Поповић, нав. дело, 12.

[3] Исто.

[4] Уп. са: Исто; Здравко Ранковић наводи да је Грбић прве додире са виолином имао у кући апотекара Милорада Тадића, који му је био комшија и кум. Са једним од своје браће, Василијем, „овладао је инструментом“. Ранковић претпоставља да је Грбић имао стручну музичку помоћ Јана Урбана. Уп. са: Здравко, Живорад Грбић, хоровођа и музички педагог, Гласник – Историјски архив Ваљево 26-27, 1992, 29.

[5] Дејан В. Поповић, нав. дело, 12.

[6] Ранковић напомиње да је Грбић у то време био без уобичајених пеагошких квалификација, али да је добио посао због „осведоченог познавања материје и несвакидашње музичке надарености и заинтересованости, али и због оскудице у кадру з анаставу из тог предмета“. Уп.са: Здравко Ранковић, Живорад Грбић…, 30.

[7] Дејан В. Поповић, нав. дело, 13.

[8] Здравко Ранковић указује да је Грбић у Прагу почео да гради животни пут музичара и све што је видео и чуо могло га је инспирисати да нешто покуша да оствари и у Ваљеву и тако град прбилижи чешким уметничким достигнућима. Уп. са: Здравко Ранковић, Живорад Грбић…, 30.

[9] Дејан В. Поповић, нав. дело, 13.

[10] Исто, 14.

[11] Исто.

[12] Исто, 15.

[13] Исто.

[14] Исто.

[15] Исто.

[16] Исто, 16.

[17] Dušan Plavša, In memoriam – Živorad Grbić, Savremeni akordi, 1954, 6.

[18] Исто.

[19] Плавша напомиње да је велики број виолиниста који су стекли своје музичко образовање у класи овог одличног виолинског педагога. Уп. са: Исто.

[20] Исто, 7.

[21] Мирослав Перишић, Сто двадесет пет година Ваљевске гимназије 1870–1995., група аутора, Ваљево, 1995, Гласник – Историјски архив Ваљево 30, 1996, 221.

[22] Исто, 215.

[23] Соња Маринковић, Музичко школство у: Мирјана Веселиновић-Хофман (ур), Историја српске музике: српска музика и европско музичко наслеђе, Београд, Завод за уџбенике, 2007, 629.

[24] Најзапаженији је Грбићев рад у певачком друштву Занатлија. Уп. са: Здравко Ранковић, Живорад Грбић…, 31.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s