Едукативни кутак, Музиколошка истраживања, Национална историја музике

„Susret“ tradicije i savremenog u Oktoihi 1 Ljubice Marić

Oktoiha 1 je kompozicija za simfonijski orkestar i prvo delo ciklusa Muzika oktoiha, komponovana je tokom 1958, a dovršena početkom 1959. godine, a njen prvobitni naslov bio je Muzika oktoiha 1. Borislav Čičovački piše da je pod tim naslovom navode Peričić i Godišnjak SANU za 1977, ali je 1978. godine, prilikom izrade redakcije partiture, Ljubica Marić definitivno promenila naslov kompozicije u Oktoiha 1.[1] Inspiraciju za komponovanje dela, Marićeva pronalazi u Mokranjčevom Osmoglasniku, što otvara pitanja vezana za njen odnos prema srpskom crkvenom pojanju. Prvi glas Osmoglasnika upotrebljen je u ovom delu, a višestruka tumačenja prvog stiha (kojih nema u delu, ali su poslužila kao uzor) 141. psalma pomoći će u razmatranju karaktera muzike. Svetlana Maksimović u Oktoihi 1 uočava spajanje muzičkih utisaka mladosti sa saznanjima zrelosti kompozitorke, na osnovu čega dolazi do zaključka da je mladalački entuzijazam oslabljen pri dubljem razumevanju tokova života. Uticaje Stravinskog i Janačeka, kao i celokupne kompozitorske prakse dvadesetog veka, autorka primećuje u orkestraciji, izboru intervala, monumentalnosti i dominaciji limenih duvačkih instrumenata arhaičnog zvuka, raznovrsnosti ritmičkog variranja teme,[2] a sve ovo će u daljem razmatranju ukazati na odnos tradicije i savremenog u Oktoihi 1. Delo se sastoji od tri stava: Improvizacija, Ričerkar i Koda, u kojima se tema (prvi glas) varira na različite načine, sa efektom statičnosti, što je jedna od glavnih odlika ove kompozicije.

Ivana Perković razmatra odnos Ljubice Marić prema srpskom crkvenom pojanju, njen izbor napeva, kao i stvaralačku relevantnost bogoslužbenih tekstova koje nije citirala. Jedno od glavnih pitanja koje se postavlja u ovom razmatranju je: „koji su razlozi Marićevu naveli da se u traganju za srednjim vekom „zaustavi“ upravo u pojanju nastalom u osamnaestom stoleću?“, i da li je, ako je reč o traganju za arhetipom, muzička i stvaralačka arheologija kompozitorke mogla krenuti u dalju prošlost? S obzirom da su termini – „drevnost“, „arhaičnost“, „arhetip“ konstantno prisutni u muzikološkim napisima o Ljubici Marić, činjenica da je kompozitorka u naslovu dela naglasila oktoih, a ne osmoglasnik, ne bi trebalo da iznenađuje, jer upotreba reči ihos traje do jedanaestog veka, kada ga u slovenskoj bogoslužbenoj terminologiji zamenjuje pojam glas, pa se samim tim potvrđuje kompozitorkino traganje za arhaičnim. Ivana Perković ukazuje da odgovore treba tražiti u kontekstu vremena u kojem je kompozitorka stvarala, kao i u modernističkom prosedeu.[3] Ovaj zaključak se može dovesti u vezu sa konstatacijom Svetlane Maksimović da se utisak „modernosti“ dobija uvođenjem neočekivanog, to jest, uvođenjem crkvenog „glasa“, koji se na interesantan način poredi sa Pikasovom inspirisanošću afričkom umetnošću. Iako, pak, ovaj tip melodijsko-modalnog materijala nije sasvim „orijentalan“, nalazi se izvan kruga evropskog znanja, čime se potvrđuje njegova karakterizacija kao nepoznatog.[4]

Važno je istaći da je Ljubica Marić koristila Mokranjčev zbornik pesama za vaskrsna bogosluženja, a ne original, na šta ukazuje Ivana Perković, dodajući da je Mokranjčev odnos prema jednoglasnim liturgijskim napevima bio kompozitorski i kreativan, a manje pojački. Stoga ne čudi pristup Marićeve, koja je takođe odnos prema crkvenoj muzici zasnivala isključivo na melodiji, ukazujući da su Mokranjčevi zapisi u njoj „tinjali čitavih osamnaest godina (…) Onda se neodoljivo probilo treće pevanje prvoga glasa – zajedno sa njegovim tamnim, dubokim i višeznačnim početnim tekstom, i to pevanje je (naravno bez teksta) postalo osnova za orkestarsku kompoziciju Oktoiha 1.“ Početni stih prve vaskrsne stihire iz 141. psalma glasi: „Izvedi iz tamnice dušu moju, da slavim ime Tvoje“,  peva se na večernjem bogosluženju, službi koja simbolizuje stvaranje sveta, grešni pad čoveka i izgnanje iz raja, dolazak Spasitelja i spasenje. U naslovu psalma stoji: „Duša, u velikom strahu uzdiše i traži pomoć Božiju… Nauk Davidov. Molitva, kad bješe u pećini.“ Ivana Perković ukazuje da je ovo psalm-tužbalica, koji može imati komunalni ili individualni karakter, čije su teme strah, kriza, usamljenost, osećanje napuštenosti i teškoće, a višestruka tumačenja ovog teksta upućuju na strah od smrti, prelaska iz jednog sveta u drugi, strah koji oseća čovek na samrtnoj postelji i moli za Božiju zaštitu.[5] Ovo se može dovesti u vezu sa „muzikom sizifovske sudbine“, koju autorka Maksimović zanimljivo opisuje kao muziku jakih boja i inteziteta, koja je „mišljena iz tragičkog iskustva istorije kao metafora građenja, rušenja, posrtanja, dizanja i padanja, i ponovnog nalaženja pravca tokom mnogih vremena i dugog pamćenja“. „Predele pastoralnog“ posmatra kao blagi pogled na Prostor–Vreme i ogledanja u njemu – nadrealnom i realnom. Ove kratkotrajne, ali dovoljne momente, prema rečima Maksimovićeve, čujemo u mekim sazvučjima u hornama sa melodijom ili bez nje, nekim ulascima harfe, gudača sa klarinetima i fagotima i trubama „con sordino“. Konstataciju da horne i trube „con sordino“ zazvuče nekad i kao udaljena zvona,[6] opovrgava činjenica da je oznaka „con sordino“ često prisutna, a da je koncept odslikavanja zvona u ovom delu još jedna od osnovnih ideja i inspiracija. Zorica Makević ističe da je Oktoiha 1 povezana sa ovim tlom, da odiše njegovim prostorom i postojanjem još od prastarih vremena, „nosi u sebi sve suštinske momente sazrevanja vremena između surove izloženosti prostoru koji ga okiva i sublimnosti doživljaja koji ga oslobađa: od nebeskih ozarenja koja mu otkrivaju smisao i naznačenje, preko velikih istorijskih stradanja i iskušenja, do završne apokaliptične vizije i tajne samog njegovog kraja“[7], pri čemu se individualni aspekt tumačenja stiha 141. psalma prenosi na kolektivni kontekst vremena i prostora u delu Marićeve, koji je možda i pogodniji u tumačenju ove kompozicije.

Svetlana Maksimović definiše stil Oktoihe 1 kao „ekspresionizam tragičkih konstatnti balkanskog prostora“, argumentujući to analizom uvoda i harmonije dela. Uvod („Improvisazione“) sadrži početno izlaganje teme dela i predstavlja „prostor i horizont zbivanja“,  a prevod termina „improvizacija“ glasi: ima toliko toga da se kaže, odakle početi? Autorka u prvim taktovima uočava prisustvo osećanja strepnje, pretnje i opasnosti i ukazuje da je to odredilo estetiku celokupnog dela. U vertikali je upadljiva velika sekunda i dodavanje viška polustepena prekomernom trozvuku, a uočavaju se kvarta i kvinta sa oktavom ili samo jednom od njih, dok je okvir septime simboličan, prema mišljenju autorke.[8]

Odlomak prvog glasa ima oblik eolskog ili dorskog tetrahorda iz usvojenog modalnog sistema, a malom hromatskom izmenom postaje jonski, miksolidijski ili lidijski, što je uobičajeno u starijoj muzičkoj praksi u kojoj postoji viši stepen melodijske slobode, a to se uočava i u delu Marićeve.[9] Određene kompozicione postupke Svetlana Maksimović posmatra kao bliže traženju i prukupljanju arhaičkog, pre nego neobarokne,[10] što se argumentovano objašnjava srednjovekovnom praksom uvođenja smbolike i ezoterije u muziku, koja se nastavila i u dvadesetom veku putem dodekafonske tehnike. Učestale transpozicije teme i fragmenata i njihova vremenska raslojenost, odnosno – sinhrona augmentacija i diminucija i česta promena vrste takta, ukazuju na izbegavanje svakog šematizma. Kompozitorkin slobodan melodijski stil i često variranje melodijskog „originala“ određuju vreme koje je obuhvatnije i ne samo sadašnje, a upisivanje vremena u muziku je odraz ideje o „večnoj sadašnjosti“. Sama univerzalizacija i „princip uzvišenog“ ogledaju se u muzici kroz proces variranja, drugim rečima – putem muzičkog istraživanja potencijala melodije i nejasne pripadnosti glasa, jer je on udaljen od atonalnog, a nejasan je u odnosu na tonalno, stoga i to otkriva početnu formulu dela. Svetlana Makismović odlično zapaža i paradoksalnost opstajanja „komada tradicije“ u univerzalizovanoj funkciji, jer crkveno-melodijski odlomak gradi slobodnu formu, što se objašnjava posebnošću ideja Marićeve koji imaju korene u filozofiji.[11]

Klavir ima posebno mesto u orkestarskoj muzici Marićeve, što se objašnjava činjenicom da je klavir bio dugo željeni instrument njenog detinjstva, a najranija uspomena se vezuje za izmaštan klavir. Posebnost uloge klavira i harfe, Zorica Makević povezuje sa osetljivošću Ljubice Marić prema samom zvuku, koji potiče od najranijeg doba, a vremenom postaje sinonim za muziku. U sadejstvu sa kompozitorkinom poetikom, sadržajem i smislom njene muzike, možda se najviše iskazuju upravo klavir i harfa.  Prvi taktovi Oktoihe 1 započinju bez klavira i harfe, što autorka objašnjava činjenicom da je početak dela postavljen “u sam osvit vremena, u njegovo još neprepoznato, neosvešćeno i prostorom zarobljeno trajanje, iz kog se postupno oslobađa i uobličava, sve dok se ne slegne u savršeni mir melodije Osmoglasnika u blagoj gudačkoj boji i “netvarnoj” svetlosti flažoleta. I tek u tom smirenju događa se prvi, poražavajući u svojoj lepoti, nastup klavira – neočekivana solistička kadenca izliva se iz melodike pojanja, van svakog metričkog okvira, čak i bez oslonca pulsacije, i otvara prostore neizmerne unutarnje dubine i slobode; uvodi večnost u vreme, i vreme u punoću smisla i života”. U nastavku, autorka definiše kadencu kao dar otkrovenja, time ističući poseban značaj klavira u ovom segmentu dela i njegovu istaknutost koja vodi ka sledećem stavu. U “svet dubokih saglasja i smirenja” uvodi jednostavna improvizacija harfe na osnovi formula prvog glasa, kojom se u slobodnim odzvucima finalisa f završava Ričerkar,[12] u kom je variranje teme možda najviše istaknuto.   Epizoda sa klavirom i harfom, prema mišljenju Zorice Makević, dolazi neočekivano i nevezano, kao “upliv iz nekh drugih svetova”, a segment od 57. do 66. takta definiše kao tajanstveno i ezoterično polje, koje je “dinamički i fakturno vazdušasto, neprozirno u ostinatnoj zatvorenosti, svoje dejstvo duguje pre svega boji harfe, podržane sporadičnim tonovima klavira i plutajućim pedalima duvačkih instrumenata”.[13] Nakon preslušavanja ovog segmenta, može se potvrditi autorkina konstatacija i izuzetno dobro poređenje. Prizvuk ritualnosti se uviđa u ostinatu, a Melita Milin kao jednu od prvih asocijacija navodi molitvu “Oče naš”.[14] Naime, ritualnost u opusu Marićeve, autorka Milin opisuje kao “visoko simbolizovanu muzičku transpoziciju rituala u smislu sugestije metafizičkog doživljaja, onoga što je nezamislivo, li intuitivno naslućeno”, a to se uočava u ovom segmentu, kao i celokupnoj kompoziciji Oktoiha 1 u kojoj se ritualnost može posmatrati kao aspekt tradicionalnog.

Džonatan Kros piše: “ritmičke repeticije, ravnomerno pulsiranje, ostinata, statični pedali i simetrije, melodije ograničnog obima i nerazvojne strukture […] idealno [su] pogodne za predstavljanje rituala.”, a Melita Milin se nadovezuje konsatacijom da repeticiju jednog muzičkog motiva, uvek u variranom vidu, sa karakteristikama statičnosti i nerazvojnosti, vidimo kao “izraz odnosa prema vremenu koji je tipičan za arhaični (pred-moderni) doživljaj sveta” ovo se dopunjuje činjenicom da je pojedinac tada posmatrao sistem kao nepromenljiv i cikličan, a promene su prema njegovom mišljenju bile samo u smislu neprekidnog obnavljanja ciklusa rađanja, života i smrti.[15] Tumačenje Oktoihe 1 u ritualnom kontekstu, argumentuje se i upotrebom ove kompozicije u scenskom oratorijumu “Slovo svetlosti”, koje je zamišljeno kao vrsta ritualnog teatra.[16]

Svetlana Maksimović završetak autentično opisuje kao sazvučje sa „produženim odjekom u vremenu i prostoru“, koje „ide u nedogled poput zdrobljene celine, dok je ton skoro na granici šuma“.[17] Atmosfera praznika obavija celu Oktoihu 1, prema mišljenju Melite Milin, a opšte treperenje i brujanje zvona na samom kraju može da se protumači kao najzad dosegnuto stanje duhovnog ozarenja,[18] što je u skladu sa određenim tumačenjima stiha 141. psalma.

Zaključuje se da se u Oktoihi 1 tradicija i savremeno susreću u različitim aspektima, kao što su sama inspiracija za delo,[19] kompozicioni postupci, uticaji kompozitora dvadesetog veka, a naročito intezivno izražena samosvojnost kompozitorkinog stila. Na osnovu svega navedenog, uviđa se da savremeno preovlađuje u ovom delu.

Literatura:

  1. Макевић, Зорица, Клавир и харфа у музици Љубице Марић – боје временских дубина, у: Деспић, Дејан и Мелита Милин, ур, Простори модернизма : опус Љубице Марић у контексту музике њеног времена : зборник радова са научног скупа одржаног од 4. до 7. новембра 2009, Београд, Музиколошки институт САНУ, 2010, 325–330.
  2. Максимовић, Светлана, Октоиха 1 – препознатљиво у одјеку Стравинског, „модерно“ у одјецима непознатог материјала, у: Деспић, Дејан и Мелита Милин, ур, Простори модернизма : опус Љубице Марић у контексту музике њеног времена : зборник радова са научног скупа одржаног од 4. до 7. новембра 2009, Београд, Музиколошки институт САНУ, 2010, 273–286.
  3. Милин, Мелита, Ритуални аспекти дела Љубице Марић, у: Деспић, Дејан и Мелита Милин, ур, Простори модернизма : опус Љубице Марић у контексту музике њеног времена : зборник радова са научног скупа одржаног од 4. до 7. новембра 2009, Београд, Музиколошки институт САНУ, 2010, 83–97.
  4. Перковић, Ивана, Шта је то у српском црквеном појању инспирисало Љубицу Марић?, у: Деспић, Дејан и Мелита Милин, ур, Простори модернизма : опус Љубице Марић у контексту музике њеног времена : зборник радова са научног скупа одржаног од 4. до 7. новембра 2009, Београд, Музиколошки институт САНУ, 2010, 331–344.
  5. Николајевић, Снежана, Хомологи елементи и метафорички скупови у визуелној презентацији дела Љубице Марић, у: Деспић, Дејан и Мелита Милин, ур, Простори модернизма : опус Љубице Марић у контексту музике њеног времена : зборник радова са научног скупа одржаног од 4. до 7. новембра 2009, Београд, Музиколошки институт САНУ, 2010, 345–352.
  6. Чичовачки, Борислав, Музички опус Љубице Марић – проблематика номенклатуре и хронологије композиција, у: Деспић, Дејан и Мелита Милин, ур, Простори модернизма : опус Љубице Марић у контексту музике њеног времена : зборник радова са научног скупа одржаног од 4. до 7. новембра 2009, Београд, Музиколошки институт САНУ, 2010, 353–378.

[1] Definitivna verzija, kojom se sve prethodne isključuju, objavljena je 2009.godine kod Furore Verlag–a. Delo su premijerno izveli Simfonijski orkestar Radio Beograda i dirigent Andre Klitens (Andre Cluytens) u Beogradu, 21. februara 1959.godine. Up: Борислав Чичовачки, Музички опус Љубице Марић – проблематика номенклатуре и хронологије композиција, у: Деспић, Дејан и Мелита Милин, ур, Простори модернизма : опус Љубице Марић у контексту музике њеног времена : зборник радова са научног скупа одржаног од 4. до 7. новембра 2009, Београд, Музиколошки институт САНУ, 2010, 367.

[2] Светлана Максимовић, Октоиха 1 – препознатљиво у одјеку Стравинског, „модерно“ у одјецима непознатог материјала, у: Деспић, Дејан и Мелита Милин, ур, Простори модернизма : опус Љубице Марић у контексту музике њеног времена : зборник радова са научног скупа одржаног од 4. до 7. новембра 2009, Београд, Музиколошки институт САНУ, 2010, 273.

[3] Ивана Перковић, Шта је то у српском црквеном појању инспирисало Љубицу Марић?, у: Деспић, Дејан и Мелита Милин, ур, Простори модернизма : опус Љубице Марић у контексту музике њеног времена : зборник радова са научног скупа одржаног од 4. до 7. новембра 2009, Београд, Музиколошки институт САНУ, 2010, 331–333.

[4] Светлана Максимовић, Октоиха 1 – препознатљиво у одјеку Стравинског,, 274.

[5] Ивана Перковић, Шта је то у српском црквеном појању, 334–335.

[6] Светлана Максимовић, Октоиха 1 – препознатљиво у одјеку Стравинског,, 275.

[7] Зорица Макевић, Клавир и харфа у музици Љубице Марић – боје временских дубина, у: Деспић, Дејан и Мелита Милин, ур, Простори модернизма : опус Љубице Марић у контексту музике њеног времена : зборник радова са научног скупа одржаног од 4. до 7. новембра 2009, Београд, Музиколошки институт САНУ, 2010, 326–327.

[8] Светлана Максимовић, Октоиха 1 – препознатљиво у одјеку Стравинског,, 277.

[9] Ibid, 274.

[10] O baroknom duhu u delima Ljubice Marić pisala je Ana Stefanović – A na Stefanović, The Baroque Spirit in the Work of Ljubica Marić, u: Деспић, Дејан и Мелита Милин, ур, Простори модернизма : опус Љубице Марић у контексту музике њеног времена : зборник радова са научног скупа одржаног од 4. до 7. новембра 2009, Београд, Музиколошки институт САНУ, 2010, 217–240.

[11] Ibid, 274–275.

[12] Зорица Макевић, Клавир и харфа…, 325–327.

[13] Ibid, 328.

[14] Мелита Милин, Ритуални аспекти дела Љубице Марић, у: Деспић, Дејан и Мелита Милин, ур, Простори модернизма : опус Љубице Марић у контексту музике њеног времена : зборник радова са научног скупа одржаног од 4. до 7. новембра 2009, Београд, Музиколошки институт САНУ, 2010, 85.

[15] Ibid, 87.

[16] Ibid, 90.

[17] Светлана Максимовић, Октоиха 1 – препознатљиво у одјеку Стравинског,, 278.

[18] Мелита Милин, Ритуални аспекти, 89.

[19] Na osnovu pisanja Melite Milin o crtežu Bela vrata Ljubice Marić, kojim se potvrđuje da je Marićeva u stvaralačkom smislu bila zagledana u zaslepljujuću, nadzemaljsku svetlost koja se naslućuje s one strane “vrata”, a prilikom slušanja dela i upoznavanja sa aspektima vizuelne prezentacije drugih dela kompozitorke o kojima je pisala Snežana Nikolajević, javila mi se misao o vizuelizaciji Oktoihe 1 koja bi bila usko vezana za pomenut crtež. Pored drugih objekata koji bi bili inkorporirani u vizuelizaciju kompozicije, jedan od glavnih objekata bila bi bela vrata i fokus ka njima, kao i postepeno približavanje svetlosti koja bi na kraju zablještala u najvećem sjaju i postepeno iščezavala sa poslednjim odzvucima kompozicije. Up. sa:  Мелита Милин, Ритуални аспекти, 89. i Снежана Николајевић, Хомологи елементи и метафорички скупови у визуелној презентацији дела Љубице Марић, у: Деспић, Дејан и Мелита Милин, ур, Простори модернизма : опус Љубице Марић у контексту музике њеног времена : зборник радова са научног скупа одржаног од 4. до 7. новембра 2009, Београд, Музиколошки институт САНУ, 2010, 345–352

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s