Едукативни кутак, Историја музике

Analiza prvog stava Orikove Sonate za violinu u G-duru

ŽORŽ ORIK

 

Žorž Orik (Georges Auric) (1899-1983) je francuski kompozitor. Proveo je detinjstvo u Montpelijeru, školovajući se na lokalnom Konzervatorijumu, a klavir mu je predavao Luj Komb (Louis Combes), koji ga je upoznao sa muzikom Debisija, Ravela i Stravinskog. Orik je upoznao Satijevu muziku u periodu Musica. Komponuje od desete godine (kasnije uništava mnoštvo ranih dela), a 1913. godine njegovi roditelji se sele u Pariz da bi on mogao da studira na Pariskom Konzervatorijumu.

Vremenom  je postao član Les Six, stil njegove muzike – briljantan i ponekad agresivan – postao je dobro ustanovljen i delo poput Huit poèmes de Jean Cocteau (1919)  je možda najreprezentativnije u tom smislu, zajedno sa Pulankovim delima.

Novi ekspresionizam i serijalizam su evidentni u njegovoj Klavirskoj sonati (1930-31), mada delo nije imalo uspeh kakvom se kompozitor nadao. Tridesete godine dvadesetog veka donose nekoliko instrumentalnih dela, među kojima se nalazi Violinska sonata iz 1936, čiji prvi stav će biti detaljno analiziran u ovom radu. U ovim godinama Orik počinje da komponuje dela za filmove, koji uključuju neke od klasika francuske kinematografije: A nous la liberté (1931), L’éternel retour (1943) and La belle et la bête (1946).

Četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka Orik komponuje nekoliko baleta i jedno od njegovih najvažnijih dela – Partitu (1953-55) za dva klavira, mada ga filmska muzika neverovatno zainteresovala i njegov najveći uspeh dolazi sa Moulin Rouge-om (1952).

200px-Henri_de_Toulouse-Lautrec_049

Šezdesetih i sedamdesetih godina Orikov ogroman interes za avangardu ogleda se u njegovoj muzici. Koketiranje sa serijalizmom, sažetošću i igrom svetlosti i senki se takođe uočavaju u nekim delima.

Bio je direktor Pariske Opere i Opére-Comique od 1962. do 1968. godine.

Još mnogo toga treba da se istražuje o Oriku, javnoj ličnosti, ali tajanstvenom čoveku i enigmatičnom kompozitoru koji je, reklo bi se, veoma često sakrivao svoje emocije iza “zavese” retorike. Ovaj kompozitor ima delikatan osećaj poezije koji se naročito primećuje u njegovim pesmama i instrumentalnim laganim stavovima.

 

ANALIZA PRVOG STAVA VIOLINSKE SONATE U G-DURU

Prvi stav Violinske sonate u G-duru predstavlja sonatni oblik.

Uvod – Assez lent et librement (t: 1-6) je fragmentarne strukture. Počinje u e-mollu. Oznakom koja se nalazi na početku, kompozitor poručuje da uvod treba izvoditi sporo i slobodno. Neka vrsta slobode se može uočiti i u početnom tonalitetu, koji je zapravo paralela osnovnog tonaliteta čitave sonate. U prvom dvotaktu violina nastupa solo, zatim se od trećeg takta priključuje klavir antiklimaksnim kretanjem melodije naniže od visokog registra tona a5 do h1. Dinamika je sve vreme piano, do završetka uvoda kada se dostiže pianissimo. U trenutku nastupa klavira, dodaje se  oznaka et souple – što ukazuje izvođaču da treba fleksibilno da svira taj deo. Karakter je lirski.

Prva tema (t: 7-21) donosi promenu tempa – Allegro subito, čime kompozitor ukazuje na poletnost melodije i kontrasnost u odnosu na uvod koji je odisao mirnoćom. Predstavlja veliku rečenicu od 14 taktova. Počinje u osnovnom tonalitetu – G-duru. Violinska deonica donosi virtuoznu temu, dok klavirska deonica ima funkciju pratnje. Ta pratnja je energična zbog akcentovanja svakog akorda. U 13. taktu violina svira triler, dok klavirska deonica ima rayvijeniju melodijsku komponentu. Oznaka éclatant ukazuje na živopisno izvođenje, dinamika dostiže fortissimo čime se melodijski tok dodatno dinamizuje. U 16. taktu melodijsko kretanje je unisono. 19. takt ima novu oznaku élargir beaucoup – koja ukazuje da treba “proširiti mnogo” predstojeću melodijsku liniju. Završava polukadencom na dominanti.

Druga tema (t: 21-37) takođe donosi promenu tempa, sada je naznačeno samo – Allegro. Predstavlja veliku rečenicu od 15 taktova, sa uvodom koji traje jedan dvotakt i smešten je u klavirsku deonicu, dok violina pauzira. Kao i prva tema, počinje u G-duru. Dinamika se menja – piano je. Sledi motiv koji traje tri takta – razrađuje se uvodni deo rečenice i u daljem toku varira. U 26. taktu dinamika se povećava. Oznaka mais sans durete  u klavirskoj deonici pokazuje smernicu ka želji da se postigne “tvrdoća” zvuka, ali se odmah zatim nadovezuje oznaka mais léger u violinskoj deonici, koja se prevodi kao reči “ali malo”. Sve ovo ukazuje na kompozitorovo poigravanje sa opštim karakterom melodije i brzom smenom raspoloženja i načina izražavanja umetničke zamisli. Završava autentičnom kadencom.

Završna grupa (t: 37-44) je fragmentarne strukture. Počinje u G-duru, zatim modulira u d-moll (t:  40). Prvo tematski material donosi violina, zatim se angažuje klavir u aktiviranju melodijske komponente. Ritmički obrazac – osmina, dve šesnaestine i četiri osmine se ponavlja tokom cele završne grupe.

Razvojni deo (t: 45-109) se sastoji od tri odseka: uvodnog, centralnog i završnog. Centralni i završni odsek sadrže dve etape razvoja. Na kraju završnog odseka se može uočiti tematski materijal koji je moguće posmatrati kao epizodnu temu. Uvodni odsek (t: 45-60) predstavlja fragmentarnu strukturu. Počinje u d-mollu, nakon toga modulira u a-moll. Prvo nastupa klavir sa oznakom violent – nasilno, čime se dramatizuje melodijski tok. Violina svira u svakom drugom taktu. Pred kraj uvodnog odseka se razvija harmonska komponenta i zastupljena je isključivo klavirska deonica. Prva etapa u centralnom odseku (t: 61-78) predstavlja veliku rečenicu od 12 taktova, sa uvodom od 7 taktova. U a-mollu je. Prvih 8 taktova svira samo klavir koji iznosi materijal sličan onom iz uvoda. U 68. taktu se uključuje violina sa razvijenijom melodijskom linijom. Klavir sadrži akordska razlaganja. Završava polukadencom na dominanti. Druga etapa centralnog odseka (t: 79-88) je velika rečenica od 10 taktova, koja sadrži unutrašnje proširenje. Modulira u fis-moll. Izraženo je hromatsko kretanje u deonici violine koje utiče na dramatizaciju dela. Ritmička komponenta je prilično aktivna, a u deonici klavira su stavljeni akcenti na svaku prvu dobu. Etapa završava na sedmom stupnju. Prva etapa u završnom odseku (t: 89-101) je fragmentarne strukture. U d-mollu je. Pojavljuje se oznaka chaleureux – čilo. Violinska deonica ima duge notne vrednosti, dok je u klavirskoj deonici šesnaestinski pokret i razlaganje akorada. Dinamika je dostigla fortissimo.  U poslednja četiri takta nastupa samo klavir i priprema poslednju etapu razvojnog dela. Druga etapa završnog odseka (t: 102-109) predstavlja veliku rečenicu od 8 taktova. Promena tempa – Tres lent (veoma sporo) ukazuje na promene koje slede. U d-mollu je, kao i prethodna etapa. Kao što je već spomenuto, ovo se može posmatrati kao epizodna tema, jer se donosi nov tematski materijal u odnosu na prethodno izložene materijale. Na početku violina donosi virtuoyni tematski material, koji će se u kasnijem toku melodije varirati u deonici klavira. Dinamika je piano, koja kontrastira prethodnim forte odsecima. Moins lent et sans trainer – oznaka je koja se pojavljuje u 109. taktu i onačava sviranje koje treba da bude manje sporo i bez otpora, ono priprema nastupajuću obrnutu reprizu. Kraj završnog dela završava polukadencom na dominanti.

Repriza (t: 110-157) je obrnuta, kao što je već spomenuto. Prvo nastupa druga tema (t: 110-138). Ona je većih razmera nego u ekspoziciji, predstavlja veliku rečenicu od 29 taktova. Počinje u G-duru, zatim modulira u a-moll (t: 111). Sadrži virtuoznije pokrete u odnosu na svoj nastup u ekspoziciji. Kadenca je autentična.

Prva tema (t: 138-157) je proširena u odnosu na nastup u ekspoziciji. Predstavlja veliku rečenicu od 20 taktova. U osnovnom tonalitetu je. U violinskoj deonici je šesnaestinski pokret sa hromatikom, koja služi za postizanje napetosti pred sam završetak dela. U deonici klavira pred kraj prve teme se pojavljuje triolski pokret u funkciji razlaganja akorada. Završava autentičnom kadencom.

Coda (t: 157-184) predstavlja veliku rečenicu od 28 taktova. U G-duru je. Smenjuju se violina i klavir u donošenju tematskih materijala, čime se ovaj stav zaokružuje. Kadenca je autentična.

U odnosu na čitav ciklus ove Violinske sonate, dramatska težišta su na prvom i četvrtom stavu. Drugi stav je igrački, a treći stav je lagan i predstavlja oličenje kompozitorovih osećanja i istančanosti poetske zamisli, kao što je napomenuto u samom prikazivanju života i dela Orika.

Literatura:

Skovran, Dušan i Vlastimir Peričić, Nauka o muzičkim oblicima, Beograd, Univerzitet umetnosti u Beogradu, 1991.

Popović, Berislav, Muzička forma ili smisao u muzici, Beograd, Clio, 1998.

The New Grove Dictionary of Music and Musicians online, Oxford University Press, 2011.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s