Едукативни кутак, Историја музике

Vagnerova razmišljanja o nemačkoj operi

U eseju ću se baviti poređenjem dva Vagnerova (Rihard Vagner, 1813-1883) teksta o nemačkoj operi. Prvi je iz njegovih dela koja su objavljena posthumno (napisan 1834. godine), a drugi tekst sadrži odlomke pisama koje je Vagner upućivao prijateljima (napisan 1851. godine). Analiziranjem oba teksta videćemo kako se  Vagnerovo mišljenje razvijalo kroz skoro dve decenije.

Rihard Vagner u oba teksta govori o muzici modernog doba, ali se u prvom osvrće i na instrumentalnu muziku: „Prema svim značenjima, mi imamo polje muzike koje nam pripada zaslužno, i to je instrumentalna muzika, ali nemamo nemačku operu, iz istog razloga iz kojeg nemamo nacionalnu dramu. Mi smo previše intelektualni i previše obrazovani, da bi stvorili tople ljudske figure.“  Već se na samom početku uočava veličanje instrumentalne muzike u Nemačkoj i kroz tekst se pravi veza između Baha i Betovena i njihovog univerzalnog muzičkog jezika, gde Vagner posebno ističe njihovo komponovanje instrumentalne muzike, izdvojivši fuge i simfonije. U drugom tekstu je posvećen svom oduševljenju operom, pa se vidi razvojni put procesa mišljenja od instrumentalne muzike kao idealne muzike u Nemačkoj do tada, i razmišljanja o nacionalnoj drami, do razmišljanja o stvaranju grand opere u pet činova. Iako u prvom tekstu nije osporio vrednost vokalno-instrumentalnog dela, ipak je instrumentalna muzika nešto što je on istakao kao jako bitno u nemačkoj muzici. Vagner u ovom kontekstu pominje i  termin nacionalno i objašnjava kako Nemačka zapravo nema nacionalnu dramu, prema njegovim rečima i Mocart i Gluk su nemačkog porekla, ali su se oslanjali na italijansku i francusku tradiciju, posebno Gluk koji je francuskoj muzici dao veliki doprinos: „Gluk je imao mnogo manje uticaja na Nemce, iako je i sam bio Nemac, nego na Francuze. On je video i osetio šta je Italijanima neodstajalo, naime individualnost u njihovim figurama i karakterima, koju su žrtvovali za vokalnu lepotu.“ Značajnost tog doprinosa Vagner ističe rečima da je Gluk kreirao dramsku muziku za Francuze i da su oni dalje sprovodili svoju kultivaciju, a dramska istina je ostala njihov prvi princip.

Mali uspeh nemačkih operskih kompozitora, ali ipak i neka dela koja su se Vagneru dopala objašnjava kroz talente kompozitora: „Talenti dobrih nemačkih operskih kompozitora modernih vremena, Vebera i Spora, nejednaki su u dramskoj provinciji. Veberov talenat je čisto lirski, Sporov je elegičan, i kada se ove granice prekorače, umetnost i rashodi abnormalnih sredstava moraju da nadoknade ono što priroda nije omogućila. Veberovo najbolje delo je u svakom pogledu Čarobni strelac, pošto je ovde mogao da se kreće u svojoj postavljenoj sferi, mistična neobičnost romantizma i šarm folklorne melodije pripada naročito domenu teksta.“

513px-Weber_-_Der_Freischütz,_final_scene_-_Prince_Ottokar_pardons_Max_-_The_Victrola_book_of_the_opera
Fotografija je preuzeta sa interneta. Weber – Der Freischütz, final scene – Prince Ottokar pardons Max

Vagner u prvom tekstu piše uopšteno o muzici tog doba, i kao što je već spomenuto – osvrće se na prethodne epohe i tradiciju pričajući o Bahu: „Postojalo je vreme u Nemačkoj kada narod nije znao muziku ni sa jedne druge strane osim erudicije – to je bilo doba Sebastijana Baha. Ali tada su se stvari posmatrale uopšteno, i Bah je u svojim fugama pričao priču energično isto kao i sada Betoven u svojim najslobodnijim simfonijama.“ Kritikovanje tadašnjeg savremenog doba u sferi muzike, Vagner objašnjava kroz poređenje prošlosti i sadašnjosti: „Razlika je bila sledeća: ljudi nisu poznavali druge forme i kompozitori tog vremena su bili zaista obrazovani. Danas su se obe strane promenile. Forme su postale slobodnije, ljubaznije, naučili smo da živimo, i naši kompozitori nisu više obrazovani, smešan deo toga je da oni žele da se predstave kao obrazovani.“ Vagner postavlja pitanje ko će razmišljati o Mocartovom obrazovanju, kada sluša Figara? Ali ističe da Mocart jeste bio obrazovan, dok tadašnji kompozitori žele da izgledaju kao da jesu obrazovani. Vagner dolazi do shvatanja da ako je kompozitorima smešno da se obrazuju, onda je jednako apsurdno za publiku da razume i pokaže divljenje prema njihovim delima.

Bitno pitanje koje Vagner u ovom tekstu otvara je: „Zašto nemački operski kompozitor nije došao na vrh toliko dugo?“ I odmah nakon postavljenog pitanja dobijamo odgovor: „Zato što nije znao kako da dobije glas ljudi…“ Vagner naglašava da se moraju kultivisati moderne forme, i onaj koji bude uspeo u tome postaće majstor muzike – i to onaj koji ne piše italijanski, francuski, pa čak ni nemački.

Razlika između prvog i drugog teksta su biografski podaci koji postoje u drugom tekstu, jer taj tekst predstavlja zbirku pisama Vagnerovim prijateljima. Vagner na početku jednog od pisama izražava želju za pisanjem opere, kao i svoju nesrećnu sudbinu u Parizu. Ovde se uočava veza sa prvim tekstom zbog kritikovanja savremene muzičke scene.

Saznajemo i kako je romansa H. Koninga dospela u Vagnerove ruke, „sve što je čitao ga je zainteresovalo ukoliko bi to video u svetlu mogućnosti za operski subjekt.“ Za njegovo tadašnje raspoloženje, čitanje ove novele ga je zainteresovalo još više, i uskoro ju je posmatrao kao viziju grand opere u pet činova za Pariz. Napisao je kompletnu radnju, i poslao je direktno Skribu u Pariz, sa molbom i nadom da će je on raditi za Grand operu tamo i postaviti njega za komponovanje. „Prirodno, ovaj projekat je završio u dimu“, kako Vagner navodi.

Opisivao je svoju sudbinu, posebno u Parizu. „Svaka linija koju sam napisao bila je plačni revolt protiv uslova naše moderne umetnosti. Rečeno mi je da je ovo prouzrokovalo veliku zabavu za prave prijatelje, koji su se veselo okupili oko mene, a ja sam im rekao da sam kompletno slomljen sa svakom željom i očekivanjem uspeha u Parizu, i da je mladi čovek koji je otišao tamo sa takvim željama i očekivanjima u svojoj glavi, praktično mrtav i sahranjen.“

Nakon razočaranja u Parizu, ono što je delovalo pozitivno na Vagnera su Rijenci, koju su bili prihvaćeni za produkciju u Drezdenu. Ovo prihvatanje je značilo za Vagnera skoro neverovatno ohrabrujuće, i sa prijateljskim pozdravima iz Nemačke, njegova osećanja su učinjena još toplijim.

800px-Illustration_of_the_last_scene_of_Act3_of_'Rienzi'_by_Wagner_at_the_Théâtre_Lyrique_1869_-_Bauer_1983p31.jpg

Dok je boravio u Parizu, osećao je veliku čežnju za domovinom, zemljom koja mu se pojavljivala u snovima, njegovim „neotkrivenim rajem“. U drugom tekstu, u odlomku jednog pisma, vidimo da Vagner piše o želji za domovinom u poređenju sa političkim patriotizmom: „Rekao sam da moja čežnja za domovinom nema nikakav karakter političkog patriotizma u sebi, ali to bi ipak bilo neistinito, a spomenuo sam da je politička interpretacija Nemačke kao domovine, bila među objektima moje čežnje. Ovo naravno nisam mogao da pronađem u sadašnjosti, svako opravdanje želje mogu jedino videti u prošlosti.“ Kroz ovaj podatak uviđa se da je Vagner izuzetno voleo svoju državu i to je jedno od objašnjenja zašto je u prethodnom tekstu otvorio pitanje nepostojanja nacionalne drame u Nemačkoj.

Kada se vratio iz Pariza u Nemačku, Vagner piše kako je počeo da se bavi drevnim nemačkim mitovima i da je to bilo mnogo efektnije od proučavanja tadašnje istorije jer kao što on navodi: „Ono što sam video ovde više nije slika konvecionalne istorije, čija spoljašnjost tvrdi da je u našem interesu, iako je drugačije iznutra, već sam video pravog nagog čoveka, kome bih mogao da osluškujem svako lupanje impulsa, svaki pokret njegovih moćnih mišića: tip pravog ljudskog postojanja.“ Primarni element domovine je našao u prošlosti, Vagner se kretao „korak po korak u dublje regije antikviteta i suočio se sa mladom formom čoveka sa svom svežinom njegove snage.“ Njegove studije su ga, kako navodi, dovele kroz srednjovekovne legende pravo do temelja koji se nalazi u starim nemačkim mitovima.

Sam kraj ovog teksta može se povezati sa prvim tekstom u kome navodi da uspeh nemačkog operskog kompozitora zavisi od toga koliko će dopreti do ljudi, pa istraživanjem mitova i legendi dolazi do otkrovenja da je zapravo to pravi tip ljudskog postojanja, a to znači da će, pored ostalih činilaca, kasnijom upotrebom tih mitova u svojim muzičkim dramama zainteresovati publiku i stvoriti izvanredna dela.

Literatura:

1.Wagner, Richard: “On German Opera”, in: Richard Wagner’s Prose Works. Volume 8: Posthumous, Etc., transl. by William Ashton Ellis, London: Kegan Paul, Trench, Trübner & Co., Ltd., 1899, 55–56

2.Wagner, Richard: “A Communication to my Friends”, in: Richard Wagner’s Prose Works.Volume 1: The Art-Work of the Future &c., odabrane strane

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s