Едукативни кутак, Историја музике, Музиколошка истраживања

Aspekti tematizma i tematskih transformacija u Hajdnovim simfonijama – Treći stav „Tužne simfonije“

Hajdnove simfonije su posvećene prvenstveno slušaocima, a ne izvođačima, kao što to čini kamerna muzika. Naglašenost te nijanse između simfonijske i kamerne muzike je bila aktuelna za vreme Hajdnovog života.[1] Kao i svi kompozitori XVIII veka, Hajdn je verovao da je primarni cilj kompozicije da pokrene slušaoca.

Stil Jozefa Hajdna je u njegovo vreme shvatan kao unikatan, možda najviše zbog toga što je imao sopstveni orkestar, koji je izvodio dela koje je on u to vreme komponovao, pa je bio u prednosti u odnosu na ostale kompozitore. Hajdn je govorio da je zahvaljujući tome bio izolovan od ostatka sveta i niko nije mogao da poljulja njegovo samopouzdanje, pa je samim tim imao šansu da postane originalan kompozitor.[2]

Ozbiljnost i dubina osećanja su jednako važni u Hajdnovoj umetnosti. Ovi kvaliteti su bili manje cenjeni u XIX i XX veku, ali je Hajdnova instrumentalna muzika ispunjena naglašavanjem osećanja. Dualitet između ozbiljnosti i duhovitosti u njegovoj muzici je analogan distinkiciji iz XVIII veka između tradicionalnog ili učenog i modernog ili galantnog stila.[3]

Neke od njegovih simfonija prizivaju univerzalna ljudska i kulturološka pitanja, uključujući religiozna verovanja, rat, pastoralu, doba dana, čežnju za domovinom, etnički identitet i lov. Hajdn je govorio da ponekad prikazuje moralne karakteristike u svojim simfonijama i da jedan od ranih Adađa prezentuje dijalog Boga i budalastog grešnika. [4]

U periodu od 1768. do 1772. godine Hajdn je komponovao pod uticajem Sturm und Dranga. U simfonijama iz tog perioda se vidi zrela kompozitorska tehnika, plodna imaginacija i izuzetno emotivan karakter, posebno kod onih u molskim tonalitetima. Ova dela sadrže elemente iznenađenja u pogledu neočekivanih harmonskih obrta. U odnosu na rane radove, Marsel Pusi navodi da je osnovna razlika veća upotreba elemenata kao što su sinkope, hromatizovane melodije i dinamički kontrasti. Vidi se i korišćenje neobičnih tonaliteta i harmonskih veza. [5]

Iako postoje spekulacije da li je Hajdn svesno komponovao pod uticajem književnog pokreta Sturm und Dranga ili je zapravo bio “slavni idiot” i osoba koja “nije mnogo čitala” prema rečima njegovog prijatelja Karpanija, ja smatram da je svakako bio pod uticajem Sturm und Dranga. [6] Postoji čak i jedno pismo upućeno Geteu, u kome Hajdn kaže da je pročitao njegova dela. To nije jak dokaz, jer Gete zapravo i nije pripadao pokretu Sturm und Dranga, ali je prema mom mišljenju dovoljan, jer su Geteove ideje svakako pripadale tom pokretu.[7]

Kao primer bih navela Tužnu simfoniju br. 44. Posebno bih se osvrnula na treći stav ove simfonije – Adađo. Misli se da je Hajdn imao istinsku naklonost prema njemu, pošto je kasnije tokom života tražio da upravo ovaj stav bude sviran na njegovoj sahrani. Harmonski interesantno je što je jedino treći stav u E-duru, dok je cela simfonija u e-mollu. Smatra se da je najmirniji i najspokojniji deo simfonije. Melodiju u najvećem delu izvode prigušene violine. Muzika je nežna i graciozna i ne odražava tragičnu i mračnu atmosferu kakva bi se očekivala za sam čin sahrane. Hajdn je bio bespogovorno pobožni katolik, a činjenica da je on tražio da ovaj stav bude sviran na sahrani, odražava njegovo duboko religiozne stavove o smrti i samim tim ukazuje da smrt nije predstavljala užas za njega.

U ovom stvaralačkom periodu za Hajdnove lagane stavove simfonija se može reći da imaju romantičnu ekspresivnu toplinu. A upravo treći stav Tužne simfonije predstavlja jedan od najlepših Hajdnovih adađa.

Hajdn nije izmislio nijednu formu, osim sto je usavršio varijacije, što se može videti u ovom stavu. Postoje izvesne korelacije između retorike i varijacija, one se mogu podeliti u tri vrste: prva je eksplicitna povezanost ova dva pojma, druga je postojanje retoričkih modela za strukturu varijacije i treća je ogroman spektar tema i figuracija i retorike i varijacija.[8]

Kada komponuje varijacije, kompozitor ne mora da bude veliki pesnik, ali mora da poseduje smisao za frazeologiju. Njegov glavni zadatak je da smisli nove načine sviranja, da prilagodi nove forme i figure glavnom modelu: u varijacijama on mora da zadrži sličnu analogiju između harmonije i melodije.[9]

Tehnika varijacija se predstavlja kao najosnovniji, prirodni i suštinski princip na kome se zasniva čitava muzika. Postavlja se pitanje zašto je variranje generalno i variranje u klasičarskom periodu imalo takav tretman?[10] To bi se moglo objasniti tradicionalnim principom: raznovrsnost u jedinstvu, na čemu se zasniva i Hajdnova umetnost. Jednom prilikom je rekao: “Imao sam jednu ideju, a ceo moj poduhvat je bio da je razvijem i održim u skladu sa pravilima umetnosti”. [11]

U trećem stavu Tužne simfonije Hajdn razrađuje formu varijacije i koristi je kao glavni princip dramaturgije čitave simfonije. Oblik je A B A1 B1. Deo A se sastoji od malog perioda koji se varirano ponavlja, a deo B se sastoji od rečenice koja je dva puta varirano ponovljena. U delu A melodiju izvode gudači, a sa nastupom dela B Hajdn uključuje i duvače, oboa svira solo deonicu nekoliko taktova, zatim izvođenje melodije nastavljaju da izvode gudački instrumenti. Punktiran ritam je izražen u delu A, dok se upotreba sinkopi i hromatizovanje melodije pojavljuje u delu B. Sve ovo ukazuje na uticaj Sturm und Dranga. Kulminacija je u drugom pojavljivanju glavnih tema, čime se zaokružuje čitav stav i priprema nastup finala.

Kao što je već spomenuto, ovaj stav predstavlja jedan od najlepših Hajdnovih adađa i u njemu se ogleda sva lepota Hajdnove umetnosti, kompozitorska tehnika i sama svrha forme varijacija. Ovaj adađo predstavlja sintezu prošlosti i tadašnjeg vremena, zbog melodijskog karaktera sličnog onom iz baroknih Hendlovih dela koji je stavljen u novi klasičarski kontekst, što je dalo inspiraciju kompozitorima epohe romantizma.

 

 

Literatura:

-Cvijetinović, Radoš, Osnovna razmatranja mogućeg uticaja pokreta Sturm und Drang u stvaralaštvu Jozefa Hajdna, u: Zbornik studentskih radova: Muzikološke perspektive 1, Fakultet muzičke umetnosti, Beograd, 2012, str. 7-15

-Rozen, Čarls, Klasični stil, Beograd, 1979

-Sisman, Elaine, Haydn and the Classical Variation, Harvard University Press, 1993

-The New Grove Dictionary of Music and Musicians, Oxford University Press, 2001

[1] Čarls Rozen, Klasični stil, Beograd, 1979, str. 177

[2] The New Grove Dictionary of Music and Musicians, Oxford University Press, 2001, p. 192

[3] Isto, p. 193

[4] Isto, p. 194

[5] Radoš Cvijetinović, Osnovna razmatranja mogućeg uticaja pokreta Sturm und Drang u stvaralaštvu Jozefa Hajdna, u: Muzikološke perspektive 1, Fakultet muzičke umetnosti, Beograd, 2012, str. 10

[6] Isto, str. 12-13

[7] Geteova poezija je bila misaona, kretala se oko ideje humaniteta. Od pokreta Sturm und Drang je pisao balade, gde se osećalo delovanje prirodnih sila, koje su jače od čoveka i razum ne može da ih objasni i definiše.

[8] Elaine R. Sisman, Haydn and the Classical Variation, Harvard University Press, 1993,  p. 26

[9] Isto

[10] Isto, p. 27

[11] The New Grove Dictionary of Music and Musicians, Oxford University Press, 2001, p. 193

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s