Музиколошка истраживања, Национална историја музике

Публицистичка и преводилачка делатност Предрага Милошевића

Предраг Милошевић (1904-1988) је написао знатан број чланака у музичким и другим часописима, као и у дневним листовима, а први чланак Музичка критика у нас, објављен је 1922. године у Музичком гласнику, потписан под псеудонимом П. Митровић. У зависности од теме коју је обрађивао, његово писање имало је студиозно историографски и музиколошки приступ, или је пак било приповедачког карактера, уколико су текстови били намењени широј читалачкој публици. Роксанда Пејовић истиче да се „понекад чинило да је желео да створи интимну атмосферу заједничких разговора са читаоцима“.

IMG_20170916_234557_2.jpg
Текст је објављен у овом зборнику. Детаљније информaције погледајте овде.

Битан сегмент Милошевићеве публицистичке делатности представљају текстови о музичким манифестацијама на Београдским музичким свечаностима од 1969. до 1983. године. Општи утисак о музичким манифестацијама био је позитиван, највише због извођења истакнутих дела и наступа реномираних концертних и оперских солиста, Милошевићеви критички осврти су постепено прерастали у детаљне аналитичке коментаре.

Милошевић је један од београдских композитора који се није супротстављао авангардним правцима савремене музике, и писао је о аутентичним извођењима, како наводи Роксанда Пејовић, што се најбоље уочава у његовим текстовима о Бемусу. Године 1971. хвалећи Вердијеву оперу Моћ судбине, коју је извела Београдска опера, Милошевић је италијанске госте – соло певаче, окарактерисао као „узорне носиоце и настављаче велике певачке белкантистичке школе своје земље“, истакавши да су дело „учинили убедљивим својом преданошћу и вером у њега“. Концерт Берлинске филхармоније под управом Херберта фон Карајана, који је изведен 1973. године, описује као напоновљив, истиче „неразлучиво тело“ оркестра и диригента, и закључивши да се чланови оркестра „не осећају као предвођени, већ као равноправни чиниоци у интерпретацији“, указује да је Пета симфонија Бетовена „оживотворена на најлепши, најбољи и најуметничкији начин“, због „изузетне снаге диригента“. Прво извођење Електре Рихарда Штрауса, 1976. године на Бемусу, описано је као извођење на „највишем могућем нивоу“, а Даница Мастиловић је, према Милошевићевом мишљењу, „носила улогу као права хероина“ и „њена креација Електре сврстава се у најбоље светске тумаче ове необично напорне улоге“.

Предраг Милошевић је ипак, поред позитивног општег утиска о Бемусу, константно указивао на два главна недостатка манифестације, а то су: недовољан број домаћих композиција и премало дела савремене музике, а саветовао је да Бемус увек почне домаћом композицијом. Године 1971. композиција Сонора Владана Радовановића награђена је на расписаном конкурсу и с тим у вези Милошевић је написао да је ова композиција „при сваком поновном слушању нова“, поредећи је са фреском која је сваки пут другачија под другим осветљењем и истичући њену волуминозност. Партита Кад су живи завидели мртвима Рајка Максимовића, изведена на Бемусу 1976. године, према Милошевићевом запажању је „оставила снажан утисак својом свежином инспирације, непосредношћу и искреном доживљеношћу патњи српског народа после изгубљене слободе“. Истицање савременог језика у композицијама домаћих аутора уочава се у коментару ораторијума Акатист Слободана Атанацковића, премијерно изведеног 1980. године, у коме напомиње да је Матићев „драматуршки сређен текст“ обезбедио Атанацковићу да „размахне музичку машту и савременим језиком изрази једноставан људски бол за уништеном младошћу“.

Милошевићеви написи су углавном писани поводом разних годишњица, на пример, Јосифа Маринковића, Стевана Христића, Петра Коњовића, Миленка Живковића, и концертне певачице Јелке Стаматовић-Николић, у којима се посебно ишчитавају Милошевићево познавање српске музике, процењивање њеног напретка и дефинисање положаја хорова у нашој средини, као и указивање на њихов значај. Јосифа Маринковића, Милошевић описује као „музичког тумача лирских расположења“, чији се глас „подизао до високе драматичности“, наглашавајући да је он био  први српски композитор који је почео да системски негује соло песму као врсту. У развојној линији Христићевих дела, примећује „елегичност, топлину и пригушени бол, који може да иде до животне трагичности“, као и „ватру и могућност ерупције“. Коњовића је глорификовао и писао о утицајима Јаначекове Јенуфе на Коштану. Поред уметничких портрета, давао је приказе значајних музичких догађаја или институција, а Роксанда Пејовић запажа да је он један од ретких из своје генерације који је признао улогу чешких музичара у Србији.

IMG_20170916_234609_2

Милошевић се бавио и преводилачком делатношћу, а његов први превод, Ходочашће Бетовену Рихарда Вагнера, штампан је 1921. године у издању Свесловенске књижаре у Београду. Преводио је са неколико језика: немачког, чешког, руског, француског и италијанског, а Јелена Михајловић посебно истиче преводе за десетак опера, међу којима су: Вердијева опера Ернани, Маснеова Манон, Гуноов Фауст, Доницетијев Дон Пасквале, Прокофјевљева опера Заљубљен у три наранџе. За потребе наших концертних певача  препевао је песме Шуберта, Шумана, Грига, Мусоргског, Новака и Јаначека. Од стручних књига из области музике превео је са чешког Науку о облицима К. Б. Јирака и Музику старог света Курта Сакса. Превод из области белетристике – Књига апокрифа од Карела Чапека, потврђује свестрану активност Предрага Милошевића.

 

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s