Едукативни кутак, Историја музике

Дмитриј Шостакович

Дмитриј Шостакович (1906–1975), такође један од најзначајнијих руских композитора, рођен је у Петрограду, а прва знања о музици стекао је од мајке која је била пијанисткиња. Студирао је на Петроградском конзерваторијуму од 1919. до 1925. године. Шостакович се сврстава у ствараоце који следе традицију класицизма и романтизма и који у општим оквирима тих традиција налазе свој лични израз и особени стил. Његова уметничка индивидуалност проистекла је из инвентивне реогранизације, стилизације и третмана познатих ефеката, поступака и облика. Код њега има чврстих веза са бароком (прелудијуми и фуге за клавир), класицизмом (камерна музика), као и са свим видовима романтизма. Све то уоквирује и прожима сензибилитет човека двадесетог века, који у музици не може без смелих, дисонантних склопова, обрачуна са тоналношћу, одређеног односа према тонском колориту као изражајној димезији, а не само као „пратећој појави“. Компоновао је у скоро свим жанровима, а жанровско тежиште је на симфонијској и камерној музици (15 симфонија и 15 гудачких квартета).

Шостакович је тежио већој разумљивости својих дела и ту жељену комуникативност је тражио успостављањем креативних веза са традицијом. Одличан пример таквог настојања је Шостаковичева Прва симфонија. Прва тема има маршевски ритам, представља реминисценцију на водвиљ и театарску музику, а друга је лирска и изразито контрастна првој. Пета симфонија (1937) приказује потребу регенерације и додирује подручја лирске медитативности и хумора. У Седмој и Осмој симфонији Шостакович одражава свој доживљај Другог светског рата. Седма – Лењинградска симфонија (1941) настала је у опседнутом Лењинграду, у тегобама, опасностима и у суровој реалности ратних догађања. У првом ставу се описује миран живот народа, неочекивана најезда непријатеља (узастопна понављања уз непрекидно појачавање динамике) и туга за настрадалим херојима. Осма симфонија (1943) представља размишљања о страхотама рата, о болу, насиљу и неправдама које он изазива, као и о страдању невиних и пропадању беспомоћних. Девета симфонија (1945) потпуна је супротност претходно наведеним симфонијама, наиме, она се разликује због сажетости, ограниченог оркестарског апарата и светлијег расположења. Дело има пет ставова и једно је од Шостаковичевих најкраћих симфонија. Упоређује се са Хајдновим симфонијама и Прокофјевљевом Класичном симфонијом, али садржи снажан, индивидуални Шостаковичев печат.

 

 

На пољу камерне музике значајна дела су гудачки квартети (1938–1964), два клавирска трија, Соната за виолончело и клавир и Клавирски квинтет (1940) снажне полифоније и необичности у редоследу ставова (Прелудијум и фуга–Скерцо–Интермецо). Осми квартет у це-молу посвећен је жртвама фашизма и рата, има пет ставова и започиње тужном темом чији се мотив употребљава у свим ставовима. Дело је испуњено цитатима неких Шостаковичевих дела попут цитата из Прве и Пете симфоније у првом ставу квартета, цитата јеврејске теме из Другог клавирског трија и мотива из опере Лејди Магбет мценског округа. Овај квартет је један од најпопуларнијих и најизвођенијих Шостаковичевих дела камерне музике.

Нека од најзначајнијих клавирских дела су: две сонате и циклуси Афоризми, Двадесет четири прелудијума (1932–1933) и Двадесет четири прелудијума и фуге (1951). Претходно наведен циклус био је инспирисан обележавањем 200 година од смрти Јохана Себастијана Баха и прожет је претежно тмурним и песимистичким расположењима. У прелудијумима и фугама се проналазе цитати Бахових дела.

 

Од вокално-инструменталних дела издвајају се ораторијум Шуме певају (1949), кантата Сунце сија над нашом домовином (1952), опере Нос (1930) и Катарина Измаилова (1963; прва верзија Lady Macbeth mcenskog okruga, 1934), балети Златно доба (1930) и Бистри поток (1934), као и сценска музика за више позоришних дела. Највише одјека је имала Катарина Измаилова која је била део замишљене, али неостварене оперске тетралогије у којој би се величала слобода руске жене. Хармонија и оштре дисонанце истичу интезитет радње и психичку напрегнутост протагониста. Тегобна улога жене у патријархалном друштву протумачена је експресионистичким средствима.

Налазећи се стално у средишту совјетске културе, Шостакович је често нападан од стране разних политичких форума задужених да се брину о идејности уметничког стваралаштва. Ти напади су имали за мету „формалну сложеност, непопуларност, безидејност и противнародност“ неких његових дела, нарочито Катарине Измаилове. Шостакович је успео надљудском храброшћу, вољом и снагом да очува креативан дух и да ствара упркос свему. Јер, сам теоријски концепт соцреалистичке уметности је био деструктиван због прописивања шта и како треба радити – чиме су се негирали основни постулати креативног чина. Стваралачки опус Дмитрија Шостаковича био је изузетно инспиративан за многе музичаре и служи као споменик неуништивости људских креативних снага и њихове непобедивости.

 

Избор литературе:

Соња Маринковић, Историја музике за III и IV разред средње музичке школе, Београд, Завод за уџбенике, 2003; Josip Andreis, Historija muzike,drugi svezak, Zagreb, Školska knjiga, 1966; Vesna Mikić, Lica srpske muzike – neoklasicizam, Beograd, Fakultet muzičke umetnosti, Katedra za muzikologiju, 2009; Dušan Plavša (ur), Muzička umetnost, Enciklopedijski leksikon Mozaik znanja, Beograd, Interpres, 1972.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s