Едукативни кутак, Национална историја музике

Стваралаштво Јосифа Маринковића

Јосиф Маринковић је један од најзначајнијих српских композитора. Осим композиторском, бавио се диригентском и педагошком делатношћу. Стварао је у доба романтизма у српској култури, које се назива и Мокрањчево доба (1880–1914). Рођен је у Врањеву, банатском селу у близини Новог Бечеја, 15. септембра 1851. године. У родитељском дому је стекао прва музичка искуства, а свирао је тамбуру, гитару, хармонику и клавир. Школовао се у разним војвођанским местима. У Сомбор одлази 1870. године, где му у Учитељској школи предаје Драгутин Блажек. Године 1872. настају и његова прва хорска дела – Устајте, браћо и Смеша српских народних песама. Маринковић студира у Прагу од 1873. до 1881. године због борби са оцем, који није одобравао бављење музиком, што указује и на сам статус музике у тадашњем друштву. Студирао је у Оргуљској школи, где је изучавао композицију, оркестрацију и дириговање. Боравак у Прагу је значајан за његов развој као композитора, јер је имао прилику да се упозна са богатим музичким животом.

Након дипломирања 1881. године Маринковић постаје диригент Београдског певачког друштва, и успешно припрема националну оријентацију програма коју нису задовољавали претходни страни диригенти. Исте године започиње и дугогодишњи педагошки рад. Постаје наставник певања у Богословији, а предаје и у Учитељској школи и Другој мушкој гимназији. Године 1889. постаје диригент Академског певачког друштва Обилић, на чијем челу остаје једанаест година. Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 1907. године. Умро је у Београду 13. маја 1931. године.

У стваралаштву Јосифа Маринковића најзначајније место заузима вокална музика. Утемељивач је соло песме у српској музици, а компоновао је на стихове романтичарских песника или на мотиве народних песама. Његове соло песме су на највишем уметничком и професионалном стандарду, а у њима се може увидети богата скала расположења и карактера. Маринковић суштински понире у смисао стихова, психолошки тумачи текст и прати коректну дикцију текста, што је новитет за тадашње доба. Његова мелодика је инвентивна и широког даха, и представља примарно средство израза, док је у позним опусима разрађен и клавирски парт. Хармонски језик је слободнији, користи позноромантичарска средства израза.

Прве соло песме настају у току студирања у Прагу. Неке од тих песама су Ала је леп овај свет (1880) и Под прозором (1880) – компоноване на стихове Јована Јовановића Змаја. У првој верзији песме Ала је леп овај свет истиче се изражајност вокалне деонице и неразрађеност клавирске пратње која је углавном акордска. Песма Под прозором представља пример мелодије прилагођене дикцији текста, са клавирском пратњом без самосталније улоге. Пасторална лирика увиђа се у песми Поток жубори на стихове Ђуре Јакшића. Соло песма Молитва (1889) на стихове Војислава Илића постоји као хор с клавиром и соло песма у две верзије. Друга верзија из 1931. године сврстава се у највише домете српске соло песме због своје продуховљености израза и технике на завидном нивоу. Клавирски парт садржи полифони рад, а у уводу се изводи мотив звона. Мистериозна атмосфера је дочарана низом акорада и хроматских пролазница, као и широким распоном мелодијских лукова.

Неке од соло песама које спадају у жанр уметничке севдалинке су: Шано, душо (пре 1886) на текст Драгутина Илића и Стојанке (=Под пенџерите 1883) на текст истог аутора. За прву песму је карактеристичан балкански мол, а песма Стојанке комбинује два мелодијска типа нашег фолклора – шумадијско-моравски и оријентални. Момачко дивљење лепоти девојке је главна радња, приликом које се увиђају различита расположења – од осећајног и патетичног до скерцозног и обрнуто.

Маринковић је писао композиције за мушки, женски, мешовити и дечји хор, а један је од првих који је неговао жанр хорова са клавиром. Најпознатија хорска дела су кола, има их једанаест и представљају претече Мокрањчевих руковети. Прво коло настаје 1881. године. Кола садрже велики број песама које се уланчавају или се у току одређеног кола понављају песме или њихови делови, чиме Маринковић најављује неке Мокрањчеве композиционе поступке. Карактер песама кола је углавном маршевског и полетног карактера. Маринковић је користио војвођанске народне мелодије. Треће, Пето и Девето коло спадају у Бранкова кола јер су писана на стихове из Ђачког растанка Бранка Радичевића. У Деветом колу (1892) је карактеристичан педал на тоници који дочарава свирање на гајдама, заједно са квартним мотивом у тенору и баритону. Ова три кола су само посредно инспирисана фолклорном мелодиком.

Десето и Једанаесто коло за мешовити хор, представљају „пар“ зато што настају једно за другим – 1896. и 1897. године и имају сличну концепцију. Ограничењем на по седам песама форма је добила унутрашњу повезаност, иако нема репризних заокружења.Хумористична атмосфера се постиже наглашеним духовитим смењивањем „запева“ солисте са репликама хора, као и помоћу динамичких супротности. Маринковићев утицај на Мокрањца у Првој руковети као да на неки начин „прераста“ у Мокрањчев утицај на Маринковића.

Попут својих савременика, компоновао је доста на стихове родољубиве поезије – Народни збор, Јуначки поклич, Химна Балкана, Косовска химна, Песмом срцу.

Маринковић је један од првих који је компоновао хорове са пратњом клавира, а неки од њих су: Задовољна река, На Велики петак, Поточара и Кантата Доситеју Обрадовићу. Kлавирски парт је третиран пијанистички, што нас наводи на мисао да је аутор желео да створи тип кантате са оркестром, али су га извођачке могућности његовог времена принудиле да се задовољи скромнијом клавирском пратњом. Поточара (1907-1910) је Маринковићево најзначајније дело на пољу вокално-инструменталне музике, а писана је на стихове Јована Грчића-Миленка. Ово је најдужа форма коју је Маринковић компоновао, и представља добар пример третирања клавира као оркестарског тела. Најинтересантнији елемент је програмско тонско сликање. Осим дескрипција клопарања воденичног точка, цвркута птица и зујања пчела, и ситуације су приказане психолошки тачно.

Маринковићев допринос духовној музици такође је изузетно значајан. Године 1935. Коста Манојловић је реконструисао целину од појединачних ставова пронађених у композиторовој заоставштини и објавио је као Божанствену литургију св. Јована Златоустог. У области инструменталне музике Маринковић је компоновао за клавир и виолину, а допринос комадима с певањем дао је својим нумерама за дело Суђаје (1894), текст Љ. Петровић.

Јосиф Маринковић је често прерађивао своја дела, многе песме се могу пронаћи у више верзија, па се и на основу тога може пратити стваралачка еволуција и сазревање композиционо-техничког мајсторства.

Избор литературе:

Соња Маринковић, Историја српске музике, Београд, Завод за уџбенике, 2008; Властимир Перичић, Јосиф Маринковић – живот и дела, Београд, САНУ, 1967; Роксанда Пејовић, Јосиф Маринковић, Нови Бечеј, Обзорја на Тиси, 2002.
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s